1891, Josip Kozarac, Medju svjetlom i tminom, (Matica hrvatska, Zagreb), p. 48:
On je živo želio, da se iztakne, da se prstom pokazuje na njega, da bude neki „primus inter pares“ — prvak medju jednakima — ali je htio, da mu se ta počast sama od sebe izkaže, bez njegova osobita napora; nu budući da se u mladenačkoj dobi samo stanoviti ekstremi takovih časti dostaju, a on podnipošto ne htio biti ekstrem ni na ovu, ni na onu stranu, ostao je uviek onaj mućak, na koga nitko nije mogao za stalno računati.
